На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети Иринеј епископ бачки, исповедник вере; Свети Артемон, епископ селевкије писидијске; Преподобни Јаков исповедник; Преподобни Захарије; Свети свештеномученик Партеније, патријарх цариградски; и спомен чуда у Печерском манастиру.
* * *
Препоручене емисије:
* * *
Препоручени текст:
Катихета Бранислав Илић: У част Светог свештеноисповедника Иринеја, епископа бачког
* * *
Тропар празника:
СВЕТИ ИРИНЕЈ ЕПИСКОП БАЧКИ, ИСПОВЕДНИК ВЕРЕ
Oвај изабрани сасуд Духа Светога и смерни архипастир Цркве Христове роди се од угледних и богобојажљивих родитеља Исидора и Евелине (рођ. Кречаревић) 19. априла (1. маја) 1884. године у Сремским Карловцима. Отац његов беше народно-црквени секретар, тј. највиши чиновник у Карловачкој митрополији. Добивши ово богодаровано дете, родитељи га седмог дана по рођењу одводе у свети храм, где прима свете тајне крштења и просвећења. Тада му родитељи његови наденуше име Иван, што ће рећи Бог је милостив. И заиста, Господ пројави обиље милости и дарова на овом добром слузи своме, јер Иван још од младости своје украшаваше душу своју сваким благочешћем и кротошћу. Оставши врло рано без родитељâ, Иван се са братом Стеваном настањује у Новом Саду, где бригу и старање о њима преузима њихов стриц, знаменити новосадски прота Милан Ћирић.
У родном месту Иван завршава основну школу 1894. године, а у Новом Саду гимназију са испитом зрелости 1902. године. Духовну академију у Москви завршава 1906. године, настављајући студије у Бечу на философском факултету, где 8. јуна 1908. године стиче звање доктора философије из научне области семитологија. Исте године, пред празник Рождества Христовог, у својој двадесет и трећој години, у фрушкогорском манастиру Хопову прима монашки постриг од архимандрита др Августина (Бошњаковића). На монашењу добија име Иринеј, што ће касније обележити цео његов живот, који од почетка до краја беше благовест мира кроз Исуса Христа (ср. Дела ап. 10, 36). Стога монах Иринеј, примивши ангелски образ, непрестано настојаше да у животу испуни и у срцу своме одржи савет и завет светог апостола Павла, који, обраћајући се хришћанима у Коринту, вели: „Мир имајте и Бог љубави и мира биће с вама” (II Кор. 13, 11).
Убрзо потом, на сâм дан Рождества, када сва земља слуша ангелску благовест мира и добре воље међу људима (ср. Лук 2, 14), монах Иринеј бива рукоположен у ђаконски чин, руком Патријарха српског Лукијана. У наредне четири године бива рукопроизведен за протођакона, а потом и за патријаршијског архиђакона. Тако благовест мира и добре воље беше оно што испуњаваше све дане земнога живота овога слуге Господњега.
Априла месеца лета Господњега 1909. јерођакон Иринеј бива постављен за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, а у септембру исте године за доцента на предмету Стари Завет са археологијом и јеврејским језиком у Српској православној богословији у свом родном месту. Као професор преводио је старозаветне текстове са јеврејског језика, пропративши их својим коментарима. Када је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве образовао Комисију за превод Светог Писма, именован је за њеног члана. Овај неуморни трудбеник на њиви Господњој даде и свој немерљиви допринос развоју српске богословске књижевности, што сведочи велики број чланака у богословским часописима и новинама у издању Српске Православне Цркве.
Господ га беше обдарио изобиљем дарова Својих, које непрестано умножаваше, напредујући непрестано у делу Господњем, знајући да труд његов није узалудан у Господу (ср. I Кор. 15, 58). Тако, још од младости своје поче се бавити иконографијом, сликарством и песништвом, а велики део живота свога беше посветио изучавању црквеног појања, и то не само нашег народног појања већ и древног источно-ромејског (византијског), руског и румунског. А оно што испуњаваше целокупан живот његов беше преводилачки рад, јер дар познавања многих језика би још један у низу дарова којима га бејаше украсио Господ.
А када благоизволи Бог, Који по свему смерног и кротког јерођакона Иринеја изабра још од утробе матере његове и призва благодаћу Својом да објави Сина Својега у њему (ср. Гал 1, 15 – 16), он би изабран за Епископа тимочког на Светом Архијерејском Сабору Цркве у Краљевини Србији, 23. маја/5. јуна 1919. године. Епископ темишварски др Георгије (Летић), који у то време беше администратор Карловачке митрополије, рукополаже јерођакона Иринеја у презвитерски чин, а затим га и рукопроизводи у чин архимандрита. У десети дан по избору за Епископа тимочког, на свечаној архијерејској Литургији, архимандрит Иринеј бива хиротонисан у чин епископа у београдској Саборној цркви, руком Архиепископа београдског и Митрополита Србије Димитрија, уз учешће још четворице епископа – велешко-дебарског Варнаве (Росића), нишког Доситеја, жичког др Николаја (Велимировића) и викара сремско-карловачког Илариона (Зеремског).
Оставши на катедри епископа тимочких до краја 1921. године, владика Иринеј, по својој жељи и молби, прелази у Епархију бачку, која беше упражњена готово четири године. И би да се у те дане опомену речи Христa Господа Који говори: „Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога господару жетве да изведе посленике на жетву своју” (Мат. 9, 37 – 38). Стога свим својим бићем, молећи се Спаситељу Христу да га укрепи и оснажи, посвети се обнови духовног и црквеног живота, обнављајући свете храмове, и градећи нове, и рукополажући и постављајући младе свештенослужитеље у повереној му епархији.
Овај угодник Божји и велики архијереј Српске Православне Цркве, којој као епископ верно служаше равно тридесет и шест година, беше велики подвижник, богослов и проповедник, а пре свега – исповедник свете вере православне. Беше и песник, уметник, истински родољуб… За време земнога живота проповедаше свето православље у Лондону, Глазгову, Оксфорду, Паризу, Берну, Штокхолму, Бечу, Авињону, Софији и Цариграду. Уз помоћ протојереја Алимпија Поповића, код бачких Русина покреће враћање прадедовској вери. Организује православне часописе на русинском језику, рукополажући и двојицу Русина и постављајући их на парохије у Епархији бачкој. Неуморно путујући, шири мир и слогу, утврђујући устројство и јединство Цркве Српске. Служио је и проповедао неуморно, чак и под ведрим небом, а народ га увек срдачно и свечано дочекиваше куд год би долазио. Иза њега остаде збирка веома поучних архипастирских посланица, најчешће објављиваних о празнику Рождества Христова, али и у другим приликама. Уз Светог владику Николаја Жичког, беше владика Иринеј један од поборника богомољачког покрета у српском народу, те заједно предстојаху богомољачком сабору у Светоархангелском манастиру у Ковиљу 1933. године, где касније би одржано још неколико богомољачких сабора.
У данима страшног Другог светског рата, трпећи безбројна страдања са својим беспомоћним и голоруким народом, спасавајући га од мађарских бајонета, пушака, злогласних затвора и логора, рацијâ и покољâ, овај добри архипастир словеснога стада својега непрестано се опомињаше речи Христових: „Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити” (Јов. 15, 20). Тако, као пастир, заједно са повереним му стадом, подношаше, од свирепих и крвожедних мучитеља, страдања за Христа Господа, са Којим се и прослави, тврдо верујући и проповедајући да ,,страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити” (Римљ. 8, 18). И заиста, што страдања Христова беху обилнија, још обилнија биваше и утеха коју примаше од Господа (ср. II Кор. 1, 5).
Не имајући страха у срцу својему, јер ,,у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље” (I Јов. 4, 18), своју савршеност у љубави Христовој пројави и тиме што од сигурне смрти спасе преко две хиљаде и осам стотина српске деце из логора у Шарвару, на крајњем западу Мађарске. Из логора у Шарвару, током тих страшних времена, стиже у Бачку укупно шеснаест транспорта са близу три хиљаде деце и одојчади, и са сто осамдесет и четири породиље, који беху размештени у педесет и пет црквених општина. Међу њима беше и преко две стотине словеначке деце, коју, заједно са осталом децом, не само да избави од смрти која им предстојаше него се и стараше да их размести по домаћинствима широм Бачке, оснивајући и болнице Епархије бачке за њихово лечење и збрињавање. Јер, услед тешке зиме 1941. године, у логору у Шарвару много деце беше оболело од туберкулозе и других болести. Тако, до краја рата, кроз болницу беше прошло 441 болесно дете, од којих четрдесеторо не преживе, нашавши покој свој у наручју Христовоме. Осим беспомоћне деце, Владика спасаваше из логора и старије људе, које народ оберучке примаше у своје домове.
Одмах по завршетку рата, мрзитељи имена Божјега оклеветаше владику Иринеја, прогласивши га народним непријатељем и издајником. Вргнувши га у кућни притвор, у коме беше и за време рата, Владика проведе у њему седамнаест месеци, све до почетка 1946. године. Лишивши га слободе, забранише му да одлази у Београд на седнице Светог Архијерејског Синода и на заседање епископске конференције. Али ни то не би довољно него му беху наредили да не сме богослужити чак ни у дворској капели. Но, упркос свом страдању, он свагда држаше Господа у срцу својему, знајући да је боље, ако хоће воља Божја, да страда добро чинећи неголи зло чинећи (ср. I Петр. 3, 17). Зато онима који га клеветаху као злочинца не враћаше зло за зло, нити увреду за увреду, него их још и благосиљаше, знајући да смо на то и позвани да бисмо наследили благослов Божји, јер је писано: „Ако и страдате правде ради, блажени сте”, и опет: „Ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра?” (I Петр. 3, 13 – 14).
А то све беше само почетак страдања. И као што служитељи ада ухватише и осудише Христа ноћу, тако и комунисти убрзо приготовише ноћни поход скојеваца на Владичански двор, изишавши на овог слугу Христовог ,,као на разбојника, с ножевима и с кољем” (Мат. 26, 55). И размахујући се својим злим и лажљивим језицима, узвикиваху свакојаке рђаве речи, срамотећи и прогонећи овог заточеног епископа Цркве Христове, не знајући да му тиме само плету венац блаженства, који му уготови Господ (ср. Мат. 5, 11). У јарости својој, избезумљени зверском мржњом, каменоваху Владичански двор у коме владика Иринеј беше заточен. И тада, један већи камен, разбивши прозор, погоди у потиљак остарелог владику, а сами Господ га спасе те га ова избезумљена руља не уби.
По истеку кућнога притвора, не јењаваху прогони и свакодневне поруге које овај свети старац трпељиво подношаше, понављајући непрестано речи светог апостола Павла који говори: „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када сам слаб, онда сам силан” (II Кор. 12, 10). Свим овим мукама и невољама одолеваше одважно, поругу Христову носећи (ср. Јевр. 13, 13) и славећи пречисто Име Његово, које му свагда на уснама бејаше.
И тако све до онога дана када се обрете у Оџацима на Преображење 1946. године, где се стече велико мноштво православног света да дочека свог архијереја, који дође у то место ради освећења капеле за парохијске потребе, у тада новооснованој парохији и црквеној општини. Међу ово стадо Христово бејаху се кришом увукли и грамзиви вуци, исти они безбожни и безакони комунисти који га и прогањаху одраније. Угледавши га, они, разјарени и у обести, намах кидисаше на њега попут дивљих звери, јер се већ раније бејаху договорили да га убију. И народ који беше ту, готов и да живот свој положи за својега пастира, извукавши га из избезумљене гомиле, однесе га у парохијски дом, сачувавши му живу главу. Али, како ови злочинци не беху задовољни учињеним, наново кидисаше на овог измученог старца не би ли га коначно дотукли. Јурнувши на парохијски дом, где Владика беше пронашао уточиште са народом и свештенством, ударише на овога светога старца и стадоше га бесомучно тући. Свештенике његове претукоше и ножевима избодоше, док блажени старац једва претече од тешких удараца које му зададоше. И да га ђакон његов, Младeн Ружић, не заклони телом својим, зацело би своју злу намеру спровели до краја.
После свега овога што се догађаше, Владика се сасвим повуче у Владичански двор, ретко излазећи ван града и све више бивајући прикован за болесничку постељу, јер му се кичмена мождина стаде сушити, будући трајно оштећена од последицâ напада. У својим највећим боловима говораше: „Што се више мучим, то се више Богу молим”. А молитва његова најчешће бејаше ова: „Дај, Господе, да се Теби вратимо пре него што се у земљу вратимо”.
Од тешких удараца које задоби, блажени старац се више никада не опорави, а његово старачко тело бејаше све слабије. Године 1952. одлази на једногодишње лечење, са намером да се после тога поново врати на дужност епархијског архијереја. Али, због оронулога здравља и болести, која је све више напредовала, више никада не преузе управљање епархијом.
Боривши се добрим подвигом вере и исповедивши добро исповедање пред многим сведоцима (ср. I Tим. 6, 12), овај верни слуга Божји и архипастир Цркве Христове предаде своју праведну душу, 6. априла 1955. године, Господу за Кога је са радошћу и благодарењем подносио дугогодишња страдања. Његово свето тело би положено у крипту Саборног светогеоргијевског храма у Новом Саду на Благовести 1955. године.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, одржаном маја месеца 2022. године у Сремским Карловцима, његовом родном граду, епископ Иринеј (Ћирић) би прибројан лику светих са датумом празновања 24. марта/6. априла.
Детаљније житије, доступно је ОВДЕ: Житије светог Иринеја (Ћирића), епископа бачког, исповедника вере /PDF/
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРТЕМОНА, епископа Селевкије Писидијске
БЛАЖЕНИ Артемон би рођен и васпитан у граду Селевкији Писидијској Чесно провођаше житије у дане светих Апостола, који просвећиваху васељену Еванђељем Христовим. А кад свети апостол Павле дође у тај град, проповедајући реч Божју, обрете Артемона где међ другим грађанима као светилник сија добрим делима, и још више га утврди у Христовој вери. И њега, испуњена божанском мудрошћу, постави људима за пастира и учитеља, хиротонисавши га за првог епископа града Селевкије Писидијске. Поверену му паству он је мудро и богоугодно руководио; био је свима пристаниште спасења; удовицама, сирочади и ништима изврстан збрињавалац; и чудотворни лекар душа и тела људских. И пошто мудро и богоугодно проживе све дане живота свог, он у дубокој старости отиде ка Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ИСПОВЕДНИКА
КАДА злочестиви цар грчки Лав Јерменин обнови иконоборску јерес, проклету од светих Отаца Седмог Васељенског Сабора, он многе због побожног поштовања светих икона умори. Тада и овај преподобни Јаков Исповедник пострада, о чему сведочи и пише свети Теодор Студит. Јер блажени Јаков бејаше од његове братије. Па кад преподобни Теодор би прогнан за свете иконе, онда и многе ученике његове стављаху на муке. Тада и овај блажени Јаков би мучен на разне начине. А кад зли цар Лав Јерменин би убијен, свети Јаков би пуштен из тамнице, као и остали исповедници Христови и врати у свој Студијски манастир у Цариграду. Но после неколико дана престави се у Господу, и би чесно погребен.
О његовом престављењу блажени Ипатије, који је вршио дужност игумана уместо светог оца Теодора, извести писмом преподобног Теодора, који се при повратку из заточења беше задржао у Крискентовој обитељи. На то му преподобни Теодор отписа овако:
О чедо, не без срдачног бола и не без духовне радости примисмо твој извештај о уснућу Јакова исповедника Христова, љубљеног брата нашег. Бол осећамо у срцу као за сином, и то таквим сином кога због грехова својих нисам достојан ни назвати сином. А радујемо се због вечног живота који му је од Господа уготовљен. И то радујемо се не само ми, којима је он као свети уд изврсни украс, него се сва Црква радује због њега. Јер, шта мислиш, какав је он човек био? Зар није исповедник? зар није мученик? зар није светитељ? Од најранијих година он се, покоран и послушан, законито упражњавао у трудовима подвижничког живота, јуначки се борећи против покрета духа, нерастљеним чувајући тело од похота, од којих се уздржаваше, и тело духу потчињаваше. Јео је врло мало. А док је био здрав, спавао је тако мало, да су се дивили они који су то посматрали. Волео је да се надуго упражњава у богомислију, кад год би нашао времена за то. И удубљиваше се у богомислију све до усхићења ума. А кад се враћао у себе, он је побуђивао себе на божанску љубав. Нека неко не помисли да говорим лаж. Бог ми је сведок, и старешина Јаковљев Јован, који ми је о њему казивао оно што ја сам понекад нисам знао. А све то бејаше као неки прост начин подвижничког обучавања. У исповедништву пак свом, какав призор он престављаше за Анђеле и људе! О снажно и драго срце! он ступи у подвиг као неустрашив војник Христов. Слуге мучитељеве му са свих страна кожу здираху, рамена и груди му израњавише, крв пролише, тело му здробише, и на земљу га бацише. А он ни гласа не пусти од себе, него приношаше Богу савршено мучеништво за Христа Сина Божјег и Бога нашег. Јер страдати за свету икону његову, и јесте страдати за Њега самог. Нека чују кротки и развеселе се! нека се обрадују мученикољубци и узликују! нека се постиди ђаво и нека се распршти војска иконобораца! Јер они не само светог Јакова него и многе наше подједнако мукама уморише, побише, глађу у смрт отераше, и друга слична зла исповедницима Христовим починише. А свети Јаков, тело своје, покривено љутим ранама и раслабљено неподношљивим боловима, повери лекарској бризи, и као сваки дан умирући са благодарношћу и смирењем вођаше живот свој ка кончини. Пишеш ми да је он предсказао своје престављење. То би због мученичких подвига његових. И још ми јављаш да су му на сахрани били врло многи људи, и они од највиђенијих. То је било по Божјем промислу. Јер се на сахрану човека незнатног порекла не би стекао толики свет, да није по среди“Божји промисао. И он оде на небо, и придружи се својим састрадалцима, и увећа се лик светих Исповедника и Мученика. Због тога је радост на небу и весеље духу Јаковљевом, чијим молитвама спашћемо се, браћо. Он је примио награду, коју је заслужио трудом својим. А блажени су и ваистину побожни они који се слегоше на чесну сахрану његову. Заиста су то мученикољубци, којих удео нека буде са онима којима поштовање указаше. Односно чесних моштију његових, ако Бог да, уредићу како ваља. Целивајте један другог целивом светим, јер ово треба прочитати свој братији. Поздравља вас господин архиепископ патријарх Никифор, и протопрезвитер, и економ, и остала братија. Господ нека буде с вама, амин.
Тако гласи писмо светог Теодора Студита, из кога се јасно види живот и страдање овог преподобног исповедника Христовог Јакова, чијим молитвама нека нас Господ удостоји удела светих Својих вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗАХАРИЈЕ
СИН Кариона Мисирца, који као дете оде са оцем својим у Скит и замонаши се. И достиже до тако огромног смирења и врлине, да постаде обиталиште благодати Свесветога Духа, те му дан и ноћ срце гораше благодаћу. Иако млађи од многих отаца и стараца у Скиту, многи велики оци и старци желели су да се поуче од њега, знајући да на њему почива Дух Свети. Тако, једном га упита Св. Макарије: Реци ми, шта је посао монаха? Захарије одговори: Зар мене питаш, оче? На то му ава Макарије рече: Да, чедо Захарије, јер ме неко у души потстиче да те то упитам. Захарија одговори: По моме мишљењу, оче, посао је монаха – приморавати себе на све за повести Божје.
Једном приликом ава Мојсије упита Захарију: Реци ми, шта да радим? Чувши то, Захарија се баци пред ноге ави Мојсију, говорећи: Ти мене питаш, оче? Старац му одговори: Веруј ми, чедо, видех Духа Светог где сиђе на тебе, и то ме принуди да те питам. Тада Захарија скиде свој кукуљ (тј. монашку капу), баци га под ноге и , пошто га изгази, рече: Ако човек не смрви себе овако, не може бити монах! – Његов отац, ава Карион, говораше: Ја сам многе трудове и подвиге поднео, веће од трудова сина мог Захарије, али нисам достигао ту духовну меру као он због његовог смирења и ћутања.
Када преподобни Захарија беше на самрти, упита га споменути ава Мојсије: Шта видиш? Захарија му одговори: Није ли боље, оче, да човек ћути? На то му старац рече: Да, чедо, боље је, зато и ћути. – А на сам час смрти његове, ава Исидор, који сећаше поред њега, погледавши у небо, рече: Радуј се, чедо моје, Захарија, јер ти се отворише врата небеског царства.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАРТЕНИЈА III, патријарха Цариградског
БЛАЖЕНИ свештеномученик Партеније родио се у Митилени, од побожних родитеља. Они га добро одгајише и отшколоваше. А кад постаде пунолетан, они га дадоше да изучи високе науке и философију. И Партеније постаде један од најученијих и најмудријих људи свога времена. Веома побожан и добар по нарави, њега не занимаше свет и световне ствари, он провођаше време у изучавању Светога Писма и у редовном посећивању свакодневних црквених богослужења. Због тога он би произведен за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја. Пошто беше украшен сваком врлином, и веома учен, он би изабран за епископа Хиоског. Поверено му Христово стадо он пасијаше богоугодно. Након доста година он би изабран од стране Светог Синода за патријарха цариградског 1656. године. Као патријарх он би оклеветан као да ради против турске државе. Везир га изведе на суд преда се. Истјазавајући га, везир му обећаваше велике почасти и дарове, и да ће постати један од првих великодостојника у турској царевини, само ако се потурчи. У противном, биће предат на смрт. На то блажени патријарх, отворивши своја благословена уста, рече: Ја нисам издајник царства, и ни најмање нисам крив у ономе зашто ме оптужујете; страдам на правди, и ви сами то најбоље знате, када бисте хтели да признате истину. А што се тиче вашег предлога: да напустим веру своју, да бих тако избегао смрт. – Ја ни по коју цену не пристајем да се одрекнем преслатког Господа и Бога мог, Исуса Христа. Готов сам примити безброј смрти за свето име Његово; то је за мене радост и весеље. А ваше почасти, дарови, положаји, – о томе нећу ни да чујем.
После тога светог патријарха ставише на многе језовите муке, са надом да ће га на тај начин присилити да се одрекне Христа. Но мученик Христов трпљаше све то са великом храброшћу, и радоваше се гледајући на телу свом ране Христове, и силно захваљиваше Господу што га удостоји страдати за свето име Његово, и мољаше га да му да трпљења до краја. А мучитељ, видећи да је светитељ чврст и непоколебљив у вери Христовој, одведе га везана са великом стражом на Пармакапију, и тамо га обеси на Лазареву суботу.
Тако преблажени патријарх прими венац мучеништва. Свето пак тело његово висијаше на вешалима три дана, и сваке ноћи небеска светлост обасјаваше свету главу његову. Потом га бацише у море. Но хришћани га пронађоше и кришом узеше и укопаше чесно на острву близу града, славећи Христа Бога нашег, коме слава, част и поклоњење са беспочетним Оцем Његовим, и пресветим и благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН ЧУДА У ПЕЧЕРСКОМ МАНАСТИРУ
ДВА угледна граћанина града Кијева, Јован и Сергије, беху пријатељи. Они дођоше у богоздану цркву Печерску, видеше светлост јачу од сунчане на чудотворној икони Пресвете Богородице, и пред њом се побратимише. Но после много година разболе се Јован и пред смрт препоручи свога петогодишњег сина старању Сергијевом, и остави Сергију као пријатељу свом и брату верном доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. И раздаде своје имање ништима. Учинивши тако, он се после кратког вре мена престави.
Када Захарија напуни петнаест година, затражи од Сергија своје сребро и злато. Али овај, саблажњен ђаволом, намисли да присвоји ово благо, и на тај начин изгуби душу. И он одговори јуноши Захарији: Отац твој сву имовину своју даде Богу; ти од Њега тражи сребро и злато, Он ти је дужник, ако хоће да се смилује на те. Ја златник један не дугујем ни оцу твом ни теби. То ти је приредио отац твој безумљем својим, јер све имање своје раздаде као милостињу, а тебе остави ништа и убога.
Чувши то, Захарија стаде плакати због своје немаштине. И опет посла молбу Сергију, говорећи: Дај ми бар половину мога наследства, а другу половину задржи за себе. Но Сергије жестоко изгрди и Захарију и оца његовог. Затим Захарија затражи трећину наследства, потом десетину. И када виде да Сергије упорно одриче да је ишта примио од умрлог Јована, Захарија му онда рече: Ако ниси ништа примио од оца мог, онда хајде да се закунеш у цркви печерској пред оном истом чудотворном иконом Пресвете Богородице, пред којом си ухватио братство са покојним оцем мојим. Сергије пристаде. Но када се закле, и хтеде прићи да целива икону, нека га сила држаше и не допушташе му да приђе. Тада наједанпут поче бесомучно викати; Свети оци Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви анђео! Молите се Пресветој Госпођи Богородици, да одагна од мене многе демоне, којима сам предат. А злато и сребро нека узму, ено су запечаћени у мојој одаји.
И страх велики спопаде све. И отада не допуштаху никоме да се куне пред иконом Пресвете Богородице. И када послаше дому Сергијевом по запечаћени суд, и отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума промислом Божјим. Примивши новац, Захарија га даде манастиру, а сам се ту постриже, и оконча живот свој у светом манастиру Печерском. А од оног сребра, и злата би подигнута црква светом Јовану Претечи, у спомен Јована бојара и сина његовог Захарија, а у славу Христа Бога и Пречисте Дјеве Богородице, амин.
