Доносимо други део разговора са јерејем Савом Гаглојевим, Хавана. Разговор је водио Владимир Басенков
* * *
Први део разговора: Куба је земља са богатом и драматичном историјом
—Да ли је заједница данас велика? Да ли се састоји од Руса или има представника других националности, па и мештане?
— Заједница је мала. Неки од наших парохијана су дипломате које су послате на Кубу и запослени у разним организацијама. На службама можете видети Русе, Украјинце, Белорусе, Србе, Бугаре и Румуне. Има и неких Кубанаца који су прешли у православље. Парохија је мешовита. Али, поред заједнице, постоји широк круг људи са којима одржавамо пријатељске односе и они су наши чести гости. Неки од њих су нерелигиозни људи, други су на путу ка вери, али све их спаја љубав према руској култури. Они би се могли назвати „придруженим члановима“ наше заједнице.
—Да ли постоји неки образац у мотивацији парохијана сународника који су се доселили у земљу из Русије и других делова руског говорног подручја?
— Већина наших сународника су жене које су се у совјетско доба и касније удале за Кубанке. Дакле, све је овде за љубав.
— Можете ли нам дати најупечатљивији пример преласка неког од мештана у православље или само занимљив пример?
— Не могу да дам упечатљиве примере, али има случајева када су Кубанци показали истинско интересовање за православље. Без познавања руског језика и културе, присуствовали су свим недељним богослужењима, неуморно слушајући појање, молитве и проповеди, постепено постајући чланови наше парохијске заједнице. Имао сам прилике да такве људе крстим или примим у православље. Овде постоји извесна мистерија која изазива страхопоштовање и тера вас да се дивите човековом обраћењу Богу упркос културним, а можда и цивилизацијским препрекама.
Имамо чтеца по имену Дмитриј са Кубе, који је по мајчиној страни Рус. Такве људе овде обично називају „полутанима“, али он себе сматра 100 одсто Кубанцем и 100 одсто Русом. И заиста јесте. Дубина његовог познавања православља, руске културе и језика је импресивна — као да је живео у Москви или Санкт Петербургу, а не на Куби. Никога не можете изненадити познавањем Пушкина или Достојевског, али када се имена философа Лава Шестова, Константина Леонтјева, Александра Кожева, о. Павела Флоренског, Алексеај Лосева, заједно са савременим интелектуалцима познатим само у уским круговима, појављују у разговору на Куби, то је више него импресивно. Такви људи су живи мост између наших земаља и култура.
— На ком језику богослужите? Има ли неких посебности у служењу? Можда су се неке локалне традиције развиле и постоје неки посебни фестивали?
— Богослужења у нашој цркви служе се на два језика: црквенословенском и шпанском. Има случајева, у зависности од околности, да служимо углавном на црквенословенском, или на шпанском. По правилу држим проповеди на руском језику, али их прати симултани превод на шпански, трудом Дмитрија Приета.
Кубанци посебно поштују светог Лазара из приче о богаташу и Лазару (кубански католици га сматрају историјском личношћу), уз великомученицу Варвару; у Хавани поштују Светог Христофора, заштитника престонице. На годишњицу оснивања Хаване, 16. новембра, литија са његовом скулптуром продефилује улицама Старе Хаване.
—Да ли су ваши парохијани укључени у живот друштва?
— Централни догађај парохијског живота је Евхаристија. Литургија је главни обједињујући чинилац. После богослужења наши парохијани се не растају, већ остају на чају или кафи, а на тим састанцима често заједно читамо и разговарамо о разним текстовима духовног и културног карактера. Наши парохијани свакако доприносе одржавању цркве, али у целини нас подржава Московска патријаршија. Као такви, у правном смислу, немамо парохијски савет и парохијске скупштине.
—Радите ли неке образовне, добротворне или друштвене пројекте?
—Пре пандемије, одржавали смо у цркви курсеве руског и шпанског језика и библијске курсеве. Све ово би требало да се настави. У цркви се одржавају разне манифестације. На пример, Дан породице, љубави и верности; спомен акција „Свећа сећања“ (освећење свећа у спомен на милионе погинулих током Великог отаџбинског рата), дечје божићне забаве, па чак и Међународни дан жена 8. март, јер највећи део дијаспоре су жене са совјетском прошлошћу.
Заједно са конзуларним службеницима понекад посећујем руске затворенике на Куби. Трудимо се да им помогнемо и духовно и финансијски. Социјална служба се своди на међусобну подршку унутар парохијске заједнице, али понекад прикупљамо и помоћ за жртве разних катаклизми — обично урагана.
—Реците нам о најсјајнијим догађајима у животу парохије последњих година.
—Најупечатљивији догађај било је обележавање десетогодишњице освећења цркве. Празничну службу је началствовао митрополит волоколамски Антоније, садађњи председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије. Током његовог боравка на Куби одржан је низ састанака — са ватиканским нунцијем на Куби, са римокатоличким надбискупом Хаване, са главним историчарем Хаване, Еузебиом Леалом блаженог сећања, који се старап за очување историјског наслеђа Старе Хаване и одиграо је значајну улогу у отварању наше цркве. У цркви је уприличен пријем поводом годишњице.
До јубилеја смо успели да обавимо обимне радове: кречење фасада цркве, звоника и парохијског дома, полирање мермерних подова у цркви и поправку клима уређаја у њој. За годишњицу је припремљен и дечји молитвеник на шпанском са оригиналним илустрацијама локалног уметника са руским коренима по мајци Ернеста Литвинова.
Од недавних запажених догађаја могу да наведем донацију нашој цркви иконе Светог праведног Фјодора Ушакова са честицом униформе 17. новембра ове године. Икону је уручио Сергеј Черјомин, министар Владе града Москве, начелник Одељења за спољне економске и међународне односе града Москве, који је посетио Кубу у оквиру програма Дани Москве у Хавани. Ово је дар архимандрита Инокентија (Руденка), игумана Санаксарског манастира Рођења Богородице [у Републици Мордовији у Русији] нашој цркви, на чему смо му веома захвални .
— Одржавате ли везе са завичајем на парохијском нивоу?
—Наша удаљеност од наше отаџбине утиче и отежава интеракцију. Али постоје изузеци. На пример, поменуто објављивање молитвеника на шпанском језику постало је могуће захваљујући подршци протојереја Олега Костроме, председника Информативног одељења Гомељске епархије Белоруске православне цркве.
— Да ли успевате (ако је потребно) да комуницирате са представницима неправославних хришћана и других вера?
— Историјски гледано, Куба је католичка земља. Овде су јаке и разне протестантске заједнице. Афро-кубански верски култови се брзо развијају. Власти су заинтересоване за очување међуверског мира и слоге. Наша парохија углавном сарађује са Католичком црквом и разним католичким организацијама—на пример, са Заједницом Сант’Еђидио, лаичким католичким удружењем посвећеним социјалном служењу, и са покретом Фоколаре. Пре изградње цркве Казанске иконе Католичка црква је љубазно дала своје цркве у Хавани за православне службе. Тако је и данас када је у питању одржавање служби ван Хаване.
— Имате ли секуларни посао? Мислите ли да свештеник треба да га има?
—Све време проводим служећи у цркви и решавајући питања везана за парохијски живот. Слажем се са идејом комбиновања службе и рада. Све зависи од околности и врсте активности. Наравно, постоје неке врсте послова које су неспојиве са свештеничком службом.
— На која озбиљна духовна питања парохијана се сусрећете као пастир у својој служби?
—Пастир је позван да пружа духовно вођство верницима. Пастирствовати значи водити правим путем, избегавајући опасности. Људи се често обраћају свештенику када се нађу у тешкој ситуацији, надајући се да ће добити практичне савете и упутства. Судбина неке особе може зависити од савета свештеника — на пример, да ли ће се породица сачувати или ће се распасти. Постоје тако сложени сукоби да често мој живот и скромно духовно искуство нису довољни. Тада се излаз мора тражити у једноставном људском саосећању и, наравно, у молитви. Уосталом, наш главни Кормилар је Христос.
— Шта сматрате изазовом времена за православног човека? Можда посебно на Куби.
— Кроз сва времена било је важно пронаћи равнотежу између вечног и временског, духа и слова, садржаја и форму. Трагедија је када слово има предност над духом, и временским интересима и тренутним стањем ствари — над универзалним идеалима и вечним вредностима. Живимо у ери радикалних промена и тектонских промена у многим сферама живота. Веома је важно како сачувати историјска предања, тако и показати стваралачки приступ, и бити отворен за нове облике црквеног живота како не бисмо упали у замке једног или другог културно-историјског система са његовим урођеним ограничењима.
Можемо рећи да главне линије напетости леже између модернизма и прошлости, с једне стране, и света будућности који нам долази као лавина, с друге. Ова општа разматрања су у нашем случају релевантна и за Цркву у целини и за појединца у њој.
—Која је главна лекција коју сте научили током година своје свештеничке службе?
— Осврћући се уназад и анализирајући своја емоционална стања и поступке у разним околностима, видим у себи недостатак вере и наде у Бога и Промисао Божји. Често драматизујемо ову или ону ситуацију због недостатка вере у Бога и поверења у Њега. Стога је можда главна поука да се више, ако не у потпуности, ослањаш на Бога, да Му повериш сав свој живот. Као што кажемо у јектенијама: „Предајмо себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу нашем“. Када се предамо Богу, крећемо на пут служења Њему. Само идући овим путем, можете пронаћи себе и пуноту свог постојања.
—Ако православни верникк (или путник) дође на Кубу, која места бисте му свакако саветовали да посети?
—Можемо да говоримо о верском туризму да бисмо се упознали са духовним искуством савремених Кубанаца. У овом случају, мислим да би требало да посетите Ел Ринцон. То је село у близини Хаване где се налази Сантуарио де Сан Лазаро, католичка црква изграђена поред болнице за пацијенте са губом и другим кожним инфекцијама.
До 17. децембра, локалног празника Светог Лазара, овде се стичу десетине хиљада поклоника са свих крајева Острва да искажу своју оданост светитељу и принесу му обећане жртве за услишавање њихових молитава за себе или своје ближње, или принесу му молитве за исцељење уз обећање да ће поднети одређену жртву. Многи путују десетине и стотине миља на коленима или пешке.
На гробљу Кристофора Колумба у Хавани, које је национални споменик Кубе и овенчано сликама три врлине са стране главног пролаза – милосрђа, вере и наде – налази се најпосећенија гробница, такозвана Ла Милагроса де Куба. Овде је сахрањена племићкиња Амелија Гојри, за коју мештани верују да је света. Њене молитве се траже за успешан порођај, за здравље деце итд.
Базилика Дјеве Марије у рударском граду Ел Кобре у источном региону острва у близини прве престонице Сантјаго де Кубе такође је вредна посете. Овде се чува национална светиња: лик Мајке Божје „Caridad del Cobre“ — заштитнице Кубе. По свом духовном и симболичком значају за историју Кубе може се упоредити са нашом Казанском иконом Мајке Божије.
—Које речи из Светог писма те посебно надахњују и подржавају у тешким тренуцима живота?
— У недавном недељном јеванђељском зачалу, које се поклопило са рођенданом Његове Светости патријарха Кирила, Господ наш Исус Христос се овим речима обратио ожалошћеном старешини синагоге који је управо примио вест о смрти своје дванаестогодишње ћерке: Не бој се, само веруј (Мк. 5, 36). Ове речи треба да подрже сваког хришћанина у тешким тренуцима његовог живота, да инспиришу и оснаже у свакоме од нас наду у милост и доброту Божју и Његову безграничну љубав према нама грешнима.
