Манастир Девич: Историја се понавља и у наше време

Самопроглашене власти из Приштине поново ће истаћи своју кандидатуру за улазак у УНЕСКО и тако покушати да црквено културно наслеђе присвоје и отуђе од Српске Православне Цркве и српског народа. Тим поводом подсећамо читаоце на историју и порекло косовско-метохијских светиња.

Шта би српски народ био без ових манастира и у слободи и у ропству?

Саграђен је око 1434. на месту где се у једној шупљој букви подвизавао велики исихаста 15. века Св. Јоаникије Девички. Манастирска црква посвећена Богородичном Ваведењу је једнобродна грађевина, засведена подужним полуобличастим сводом, са спољном тространом олтарском апсидом. У неком тренутку проширена је са севера, одакле је и приступ посебном, невеликом параклису са Јоаникијевим гробом, који се ослања на источни зид цркве. Фреске у манастиру, којих има у неколико слојева потичу из 15. века и на њима је лик Св. Јоаникија Девичког у одећи великосхимника и добро очувани натпис на коме пише да је он први ктитор места сего, а добро је очуван и лик Св. Акакија, као и композиције Свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног. У турско време манастир је више пута рушен и паљен, али је опет трудом монаха и народа обнављан. Албански националисти су га 1941. потпуно разрушили и спалили, да би ова светиња била поново обновљена 1950. трудом игуманије Параскеве и њених сестара које су ову светињу затекли као хрпу камења. Поново је опљачкан и оскрнављен и у јуну месецу 1999. г. И након овог злодела албанских екстремиста монахиње су наставиле да живе у манастиру под заштитом снага КФОР-а, потпуно изоловане од албанске заједнице, без иједног јединог Србинау ближој околини. Сво српско становништво србичког краја је протерано док су њихове куће опљачкане и запаљене у присуству међународних снага.

Зорица Нешић

Хришћанска култура на Косову и Метохији постоји већ више од 1500 година. По броју цркава и других црквених здања (преко 1500) област Косова и Метохије спада у Европи у простор с највећим бројем хришћанскихзнамења по једном квадратном километру. Треба сагледавати шта су Срби током свог постојања у овим крајевима стварали и неимарили служећи општем добру. Јер, како је говорио блажен опочивши Патријарх Павле – Ваља размислити: шта би српски народ био без ових манастира и у слободи и у ропству? – Косово јесте заветна постојбина српске земље и наш дуг пред Богом и пред овим напаћеним народом, али јесте, истовремено и на жалост, земља све проређенијих огњишта тог истог народа и, највероватније, тема неког новог епског Косовског циклуса у освит трећег миленијума, говорио је он.

Преживели сте 1999. и 2004. г. Како је то изгледало тих дана када су вам упали у манастир, како је све то на вас утицало, Ви и сестре сте биле саме у манастиру, без заштите?– „Било је страшно. Али, много је страшније сада размишљати о томе, него оног тренутка. Бог даје снагу и управља све баш онако како је најбоље у датом тренутку. Ето, опстао је манастир, остали смо, опстали, преживели смо те тешке тренутке, али Бог је био с нама. Сви знамо како је када нас, тада девет монахиња у манастиру, очекујеупад разузданихбалиста, наоружаних разбојника што су они у то време били. Али кажем, у том тренутку Бог даје снагу. Издржали смо та три дана. Опљачкали су манастир, однели све што је могло да сеоднесе, полупали иконе по цркви,ћивот Светог Јоаникија, разбили плочу.“