Type Here to Get Search Results !

Архиепископ Макариос III - 40 година од упокојења


Архиепископ Макариос III, Архиепископ Православне Цркве Кипра (1950–1977) и председник Републике Кипар (1960–1977)


Архиепископ Макариос III је вероватно у комунистичкој Југославији био међу најпрепознатљивијим личностима из окриља Православне Цркве. За то је свакако заслужно његово несебично ангажовање у Покрету несврстаних, за који је сматрао да је врло важан за очување независности бројним унутрашњим проблемима раздиране Републике Кипар чији је председник био седамнаест година. Дуга и тешка политичка борба за независност Кипра довела је и до његове преране смрти 3. августа 1977. године.
Рођен је 13. августа 1913. године као Михаил Христодулос Мускос у селу Панајиа на Кипру. Основну школу је завршио у манастиру Кико, у коме се у шеснаестој години и замонашио. Потом је завршио Панкипарску гиманзију у Никозији, док је студије богословља и права у Атини похађао између 1938. и 1942. године, тј. и у време немачке окупације током које је био учесник покрета отпора. На кратко је био свештеник у Пиреју (1946), да би отишао на студије богословља и социологије у Бостону у САД које није довршио, јер је већ 1948. године мимо његове воље изабран за Епископа Китијума на Кипру.
Убрзо потом је изабран за првог човека Православне Цркве Кипра (1950) под именом Макариос III, а истовремено постаје и етнарх, национални вођа грчке кипарске заједнице. Као гласноговорник борбе за независност временом стиче изузетну популарност међу члановима заједнице. На овом положају наставио је да се залаже за ослобођење Кипра од британских колонијалних власти и уједињење са Грчком – Енозис.
Његово учешће на конференцији у Бандунгу 1955. године, на скупу са јасним антиколонијалистичким ставом, додатно је узнемирило британске власти на Кипру. Почетком 1956. године, у јеку јачања нових политичких тензија, оне су га због његове делатности интернирале на Сејшеле. Ово хапшење изазвало је забринутост српског Патријарха Викентија који је изразио наду да ће „праведна ствар победити“. Архиепископ Макариос је у прогонству провео годину дана али му је након пуштања на слободу био забрањен повратак на Кипар, те је своје политичко деловање наставио из Атине. Борба је уродила плодом и Кипар је након споразума у Цириху и Лондону добио право на независност. Самосталност је проглашена 16. августа 1960. године када је и Архиепископ Макариос, након убедљиве изборне победе за председника, ступио на дужност.
Након добијања независности узео је активно учешће у политици несврставања и присуствовао је на свим конференцијама ванблоковских земаља: у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973) и Коломбу (1976). Он је своје боравке у Београду користио да и као архипастир Православне Цркве Кипра посети и сестринску „цркву Југославије”, како је тада назвао Српску Православну Цркву, као и да нагласи своју и жељу Његове Светoсти Господина Патријарха Германа, да се везе између њих још више јачају и учвршћују. Архиепископ Макариос је приликом првог сусрета у Београду 1961. године истакао да су принципи на којима се заснива политика ванблоковских земаља, принципи слободе и правде, хришћански идеали.

Стицање независности није решило међунационална политичка трвења између кипарских Грка и Турака која су 1964. године довела до крвавих сукоба, након чега су Уједињење нације, на захтев кипарске владе, послале војнике (UNFICYP) ради одржавања мира. Међутим, највећи проблеми Архиепископу Макариосу су долазили из грчких редова. На њега су изведена четири неуспела атентата: јануара и октобра 1969, марта 1970. и октобра 1973. године. Чак је покушана његова смена са места Архиепископа (1972-73). Врхунац делатности против њега био је државни удар који је извршен 15. јула 1974. године од стране снага подржаних од грчке „Војне хунте“. Тада је проглашен и мртвим. Овај удар је пет дана касније изазвао инвазију турске војске, да би након додатног напада половином августа Турска заузела близу 40% територије острва због чега је оно остало подељено све до данас. Након пет месеци прогонства Архиепископ Макариос се вратио на Кипар и наставио да води пређашњу политику остајући веран идејама антиимперијализма, деколонизације, пацифизма и несврставања уз политичке блокове.
Беспоштедна политичка борба за ослобођење и независност Кипра – покушаји убиства, државни удар и турска инвазија, веома је нарушила његово здравље. У пролеће 1977. године преживљава први срчани удар, да би други, почетком августа исте године, био кобан. Умире 3. августа у 64-ој години. На Кипру је тим поводом проглашена четрдесетодневна жалост, а процењено је да је поред његовог одра у цркви Светог Јована у... прошло двестотинепедесет хиљада људи који су желели да му одају последњу пошту?.

Вест о смрти Архиепископа Макариоса снажно је одјекнула у међународној јавности. Био је уважен и поштован међу бројним државницима, па је тако у Египту проглашена петнодневна жалост, док су у престоници Велике Британије на државним зградама заставе спуштене на пола копља. Реакције југословенског државног врха и јавности показале су дубоко поштовање које је гајено према овом важном сараднику у покрету несврстаних.
Његова тестаментарна порука „Кипар је мој живот“, коме се посветио и као црквени и као народни поглавар, најбоље је сажела његов животни пут. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Кико на планини Тронис Тис Панајиас, одакле се види цео Кипар. Избор тог места је писца некролога у „Православљу“ 1977. године, с правом навело да направи поређење са Његошем и Ловћеном.


Критике : Након стицања независности Архиепископ Макариос је трпео велике критике од политичара и медија у САД и Великој Британији због политике несврставања, па је погрдно називан и „Кастро Медитерана“. Временом је због епископске одежде у британској штампи добио уравнотеженији надимак, „Црни Мак“ („Black Mak“).
Несумњиво је да је у свом политичком деловању Макариос имао и пропусте. Замерке на рад и ставове Архиепскопа Макариоса су долазиле са различитих страна. Из грчких редова замерано му је што је одустао од уједињења са Грчком, упркос томе што је његову одлуку да напусти ту политику, подржала велика већина кипарских Грка. То је и коришћено као оправдање за нападе на њега, па и за државни удар. Са турске стране, критикован је да се није искрено залагао за права и интеграцију кипарских Турака, као и да није хтео да се разрачуна са грчким екстремистима. То је искоришћено као изговор за повлачење турских представника из власти 1963, а према неким мишљењима, и као оправдање за инвазију и окупацију северног дела Кипра 1974. године од стране турске војске, упркос званичном ставу Републике Турске да се то чини као гаранција за спровођење споразума из 1960. године. Како је на све те критике  гледао Архиепископ Макариос, остаје нејасно, јер иза њега нису остале никакве дневничке белешке или мемоари.

Неспорно је да је време Макариосовог председниковања обележила модернизација која је омогућила знатни пораст животног стандарда становништва. Ипак, када се оцењује његова политичка делатност, мора се имати у виду ограничен маневарски простор због међународних политичких околности. У тренутку када су актуелни преговори о уједињењу Кипра пропали, процене историјског учинка Архиепископа Макариоса остају и даље предмет полемика, а тим више и изазов непристрасним истраживачима за даља проучавања.


Данко Страхинић


*Објављено у листу Српске Патријаршије 
„Православље“, 1–15. август 2017. г. — 1209–1210.

Рубрика