26.05.2020.

Катихета Бранислав Илић: Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу


Хришћански живот и литургијски етос нас непрестано подсећају да Црква живи у Евхаристији и кроз Евхаристију. Ова благословена и велика истина доказује да је Литургија као опитни сусрет Бога и човека, и као предокус вечне заједнице са Господом, била, јесте и биће централни догађај сваког члана Цркве.


Литургија није само једна од служби, већ централни догађај нашег живота, она је темељ и врхунац васколиког светотајинског живота. Знаменити тумач свештеног богослужења Свети Никола Кавасила прониче у суштину светотајинског живота и каже: Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Тело и Крв Христова представљају Свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сâма претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава, закључује Кавасила.

Света Евхаристија је центар Црквеног живота, јер је она тајна сједињења и јединства најпре свих верних са Христом и међусобно, а затим и целокупне творевине Божије са Богом. Заједничарећи у Телу и Крви Христовој ми се сједињујемо са Господом и са Духом Његовим у једно тело и један дух и постајемо сутелесници Христови.

Без активног учествовања у Тајни над тајнама нема истинског духовног живота. Ваистину, Литургија је загрљај човека са Богом. Примајући Тело и Крв Христову примамо живог и делатног Бога, те тако тај загрљај Божији постаје печат нашега живота у Цркви Божијој. 

Литургија је највеће дело које је Бог могао да дарује човеку, она своди Небо на земљу, а земљу уздиже на Небо. Свети Василије Велики саветује хришћане да активно учествују у Евхаристији: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сâм јасно каже: Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни. Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.

Дакле, Свети Василије Велики нас подсећа да је хришћански живот испуњен духовним трудом који је пре свега живот молитве и богослужења који је уоквирен Светим тајнама. То је живот љубави, доброте, трпељивости, уздржања, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

Господ све јасно позива и каже: Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи (Јн 6. 53). Зато се у Цркви причешћивање Светим даровима (увек и стално када се служи Света Евхаристија), сматра неопходним за вечни живот и изражава јединство свих верних у Христу. Према сведочанству протојереја Николаја Афанасијева „Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи јести и пити од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква.

Бројна су светописамска сведочанства која казују о значају Литургије, као и нашем учествовању у њој, а међу њима посебно место заузима перикопа у којој је описано путовање апостолâ Луке и Клеопе од Јерусалима ка Емаусу, на чијем путу срећу Васкрслог Господа Христа, а препознају га тек при обеду у чину ломљења хлеба тј. Евхаристије. Дакле, прича о ученицима који су, истог дана када је Исус пострадао на крсту, на путу из Јерусалима у Емаус сусрели Васкрслог Исуса Христа налази се само у Јеванђељу по Луки (Лк 24, 13–35). 

Централни моменат ове еванђелске приче сагледан је у чину препознавања, односно потпуне Христове присутности у тренутку ломљења хлеба, заједничког (саборног) обеда који у потпуности има евхаристијски карактер. Овај обед који није само један од обичних обеда. То је обед који је утемељен на евхаристијској трпези у Емаусу, први после Тајне вечере Господње (Лк 22, 14–20), али и први у низу обеда који су описани у Делима апостолским. У овој перикопи имамо опис обедовања Васкрслог Господа са Његовим ученицима. Реченице и речи на које наилазимо у тексту као што су: сеђаше са њима за трпезом, узевши хлеб, благослови, преломивши и даваше им, налазе се и у опису Тајне вечере, те долазимо до чињенице да и оне имају јасно евхаристијско значење и упућују нас на Свету Евхаристију.

Детаљ да апостоли апостоли Лука и Клеопа препознају Христа тек када је преломио хлеб, указује да после васкрсења, Христа можемо познати само у Евхаристији. Евхаристија се може правилно поимати само у светлости васкрсења Христовог, а сусрет са васкрслим Христом као и могућност да учествујемо у животу васкрслог Господа испуњава Евхаристију атмосфером радости. Због тога су прва хришћанска сабрања била испуњена радошћу: "И сваки дан бејаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца" (Дап 2, 46–47)

Снажна вера да је Христос васкрсао, да је смрт побеђена, као и вера да на Литургији бивамо учесници те победе, заувек је Евхаристију испунила великом радошћу. Као вид закључка можемо да наведемо речи молитве коју литург изговара на крају Литургије Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске: "Испуни се и изврши, колико је у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење Васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости – благоволи да је се сви удостојимо у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твога, и Светог и доброг и животворног Твога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин".

Катихета Бранислав Илић


*Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 35-36)