Type Here to Get Search Results !

Интервју катихете Бранислава Илића са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви!

 

Међу корицама септембарско-октобарског  375. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 


О значају умножавања дарова; о односу духовности и музике; важности активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, као и о значају делатне хришћанске љубави према ближњима и потребитима, разговарамо са Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике, нашом сестром у Христу која је духовно стасавала и стасава уз „Православни мисионарˮ. 


*Будући да Вас је Господ наградио многим даровима, реците нам из личног искуства колико је важно да човек препозна дар који му је од Бога дарован, те да га свесрдно умножава? 


Пре свега желим да поздравим Вас и Ваше читаоце. Христос Васкрсе! Помаже Бог између осталог кроз дарове које свако од нас има и које ако негује и жели да развија, заиста дају један дубљи смисао овом нашем земаљском животу. Kроз дарове које нам је дао, запошљавамо и свој ум и своје руке, а ја некако дубоко верујем да рад човека спасава од многих искушења и проблема на које наилазимо кроз живот. И наравно, кроз те исте дарове свако од нас може непосредно и да се захвали за живот који смо добили.


*Бавите се писањем и компоновањем песама, као и веома умешним певањем; у којој мери Вам у свему овоме помаже хришћански начин живота који је утемељен на молитвеном искуству Цркве?


Моја вера је одавно одредила меру и границу свега у мом животу, о томе не причам превише, али бих након што све прође волела да неке будуће генерације музичара,( жена посебно које су у том смислу у овој индустрији сада више него уметности и најугроженије), верују да уз оно што нам је Бог дао и велики рад заиста можемо да останемо своје, и да се добро осећамо у својој кожи, без претераних подилажења било коме и било чему у овом свету. Некада је музика била много више уметност, а данас… свесна сам да је сцена нешто што гута и самеље живог човека ако не постоји дубљи прозор у души човечијој. Прозор који гледа на вечност.


*Из Вашег искуства, у каквом су односу духовност и музика?


Није прикладно можда обзиром да сам музичар да хвалим највише ову уметност, али јесам сигурна у то да је музика лествица за небо, музика је најтананија жица са оним светом и свим људским дубинама, срећама и понорима, посебно зато волим класичну музику. Узмимо за пример Стабат Матер, Перголезија, то су за мене позиви и гласови из неких других простора. Та музика је створена за вечност и зато и јесте преживела векове.


*Активно учествујете у богослужбеном животу Цркве, а познато нам је да доприносите благољепију богослужења певањем за певницом и у хору једног београдског храма. Када се родила Ваша љубав према црквеном појању?


Све везано за само певање и разумевање литургијског певања се десило у Холандији где сам код оца Велизара Ракића и оца Воје Билбије позвана да певам за певницом, и ту ми се придружило неколико пријатеља и колега са факултета. Желели смо да помогнемо људима који су до тада певали и полако улазили у сам ток Литургије. Оно што је за мене најлепше, баш као ниједан концерт, и ниједан наш дан, ниједна Литургија није иста, и увек носи неку нову енергију. Свесна сам благодати да кроз овако дивне духовнике уопште упознам и службу, али и пуно наших сјајних људи у Холандији, и са свима сам и данас редовно у контакту, а за оца Воју сам остала везана и чујемо се често. Отац Велизар Ракић је постао део небеског града прошле године, отишао је са деведесет пет година и до последњег дана је служио Богу.


*Реците нам нешто о музичком пројекту „Раваничко појањеˮ у чијем настанку сте учествовали?


Када сам чула сестре Манастира Раванице како поју, заиста сам желела да то забележимо. Диван снимак је направио Зоран Јерковић, мој пријатељ и један од најдаровитијих сниматеља са ових простора. Провели смо неко време у Раваници које носим са собом, а њихови гласови, топли и искрени су за мене као забелешка нешто толико важно. Посебно што се ради о ретким и мање познатим верзијама неких песама, и појања које оне негују и које је део њихове традиције.


*Неуморно учествујете на манифестацијама које се одржавају у оквиру наше Цркве, а које су често добротворног карактера. Какви су Ваши утисци са ових духовних сабрања?


Важни су такви дани, када се саберемо и некако будемо као једно, и важно је пружити подршку добрим иницијативама, тако је отац Влада Марковић у Звездара Театру пре пар година приредио изванредно вече публици, али и објединио нас хуманитарним позивом. Драго ми је што већина мојих колега заиста има слуха и срца за то.


*Болна је реалност да живимо у времену великог отуђења, из Вашег угла, колико је важно да без изузетка предајемо себе на службу Богу и свакоме човеку као боголиком бићу?


Важно је због нашег духовног здравља, менталног и физичког, некако волим то да поредим са пуњењем батерије. На служби смо као испражњене батерије које неко прикључи на виши пуњач, без те енергије, ко је једном доживео, живот више никада није исти.


*Познато нам је да Вашу личност краси и велика љубав према читању, коју литературу бисте посебно издвојили?


Волим књигу „Несвети а светиˮ и често се враћам тим причама, а од скоријих књига које носе тако једну духовну поруку заиста ми се допала „Глад’’ Мирјане Бобић-Мојсиловић, прича о похлепи и унутрашњој глади 21. века.


*Наша света Црква особиту пажњу посвећује црквеном издаваштву, које часописе Ви читате?


Православље и Православни мисионар су дефинитивно часописи које читам још из периода када сам студирала. Признајем да читам највише стране часописе, посвећене путовањима, као што је Traveller, затим неке музичке магазине, и штиво за које тренутно имам концентрације и које ме растерећује, тако сам и у неком току са енглеским језиком.


*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?


Волела бих да останемо као једно у молитви, у мислима са онима којима је сада посебно потребна помоћ, и надом, али и вером коју носи радост Васкрса, да ћемо изаћи бољи и обновљени из ових дана искушења.


Разговарао: 

Катихета Бранислав Илић 


*Објављено у септембарско-октобарском 375. броју Православног мисионара (стр. 40-42)