Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

04.11.2020.

Оставите нека мртви укопавају своје мртве

Гледајући блажено уснуће нашег митрополита, јуче сам се заиста увјерио да смрти нема. Да је човјек далеко виши од звијезда и да није створен за пропаст. И да је Господ увијек тако близу нас.


О митрополитовој биографији нећу трошити превише ријечи, јер иако ријетко богата и широка, представља само хладан скуп података који никако не успијева да обухвати све оно што је митрополит заиста био. Гдје недостају најбитнији подаци о свим оним људима на које је утицао, на храмове људских душа које је обновио, изнова изградио или неимарски надзидао. На читаве породице које је крштавао, са којима се кумио и братимио, на дјецу којој се радовао и благосиљао, на све нас које је мученицки трпио и упорно позивао да идемо путем који води ка Христу.

И не могу да не осјетим страшно жаљење за све оне који нису препознали вријеме у које су похођени. Који су остали глуви, слијепи И нијеми за оно сто је наш митрополит изнова и изнова понављао. Који су га у срцима заувијек осудили, слушајући друге или судећи о митрополиту по некој реценици касапски отргнутој из његове бесједе. Којима сопствена острашћеност није дозволила да виде непоколебљиву вјеру и неизмјерну љубав, понекад скривену и иза оштре ријеци.

Морам признати да сам се понекад и сам чудио зашто је митрополит толико често и упорно понављао о “брозомори” И “братомржњи”. А затим сам схватио да их је он најбоље осјетио на сопственој кожи и да су то заиста живе и непреболне ране нашег народа. Гдје брат брата изнова убија, не само оружјем, већ подјелом која временом ствара све веће, непремостиве амбисе. Гдје се биће једног народа неповратно и систематски уништава сталним зађевицама, оптужбама и неслогом.

Ко је имао уши могао је небројено пута да чује да митрополит позива на мир, јединство, разум; да преклиње властодршце да се врате исконској Црној Гори са свим оним вриједностима које баштинимо вјековима, а да не стварају неку нову, по њиховој мјери и аршину.

Сила је био наш митрополит. И никога није остављао равнодушним.

Чак и у блаженом уснућу успио је да окупи ријеке народа, које су из љубави према њему, дошле да узму његов свети благослов, још један пут.

Наравно, било је и оних који су упућивали непримјерене коментаре, али о њима нећемо, јер је то жалостан недостатак елементарног кућног васпитања, који много говори не само о особама које су то писале, већ и о њиховим родитељима.

Такође, било је тужно слусати докторку која би можда имала кредибилитет да говори, да је истим жаром бранила нека друга, не тако давна окупљања у доба короне. И која је навикла да од сахрана сопствених сродника прави “перформансе” (сиц!), па јој се чини да је тако на свим сахранама.

Наш се владика мирно преселио у вјечност. И сви који су га вољели осјетили су то као лични, ненадокнадив губитак. Гледао сам људе како јецају, потресени до саме сржи свог бића. Који, у радосној тузи, тешко подносе растанак. Који, како су лијепо рекли момци из “Београдског синдиката”, не плачу за њим, већ за собом без њега. А свакако је најдирљивији моменат када смо сви као један клекнули на последњи долазак нашег владике у Храм.

Не тако давно, у разговору са својом супругом, изразио сам увјерење да смо срећни сто нам је Бог дао да живимо у времену патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И заиста јесмо срећни. Два непоколебљива стуба цркве, другачија у наступу, али иста у суштини. И ни један од њих није умро, нити може умријети. Само су заспали, да се одморе од многих трудова својих. Само су уснули, блажени и свети какви су били.

Наш митрополит почива у Подгорици, у крипти храма којег је видио срцем и прије него што је био изграђен. Који симболише не само Васкрсење Христово, већ и васкрсење народа. И представља мјесто ходочашћа свих нас који смо вољели нашег митрополита.

Христос Васкрсе, драги владико. Нека би Бог дао да сједнеш са десне стране Христа, гдје праведници блаженствују!


Немања Вујачић

Извор: Митрополија црногорско-приморска