Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас!

Дана, 21. октобра 2016. навршава се 75 година од стравичног ратног злочина који су над становништвом Крагујевца 1941. починили припадници немачких окупационих снага.

Почевши од 2012. године, у нашој земљи тог се датума као државни празник обележава Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Овај дан постао је званични државни празник у децембру 2011. када је Народна скупштина Србије усвојила измене Закона о државним празницима.

То се чини као спомен на 21. октобар 1941. године и „крваву јесен“ током које је немачки окупатор извршио масовни ратни злочин над цивилима у граду Крагујевцу (али и другим крајевима Србије). На суђењу нацистичким ратним злочинцима током Нирнбершког процеса прихваћена је чињеница да је тог октобра у Крагујевцу стрељано око 7000 цивила, а накнадна дугогодишња истраживања наших државних органа и институција утврдила су имена 2792 убијена.

 Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се за сузбијање општег устаничког покрета у Србији примене драконске мере и предложио да се на име одмаздe за изгубљени живот сваког немачког војника стреља од 50 до 100 особа.

Упркос томе, четници и комунисти 29. септембра су заједничком акцијом ослободили Горњи Милановац. Том приликом заробили су извесни број Немаца из Шесте чете 920. батаљона земаљских стрелаца, који су били стационирани у том месту. Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера, да ослободи заробљенике. Јединица је два пута то безуспешно покушавала; у трећем покушају успели су да уђу у Горњи Милановац, али тамо нису затекли своје саборце и сународнике које је требало да ослободе. Као одмазду, Немци спаљују град и међу становништвом узимају таоце. Приликом повратка у Крагујевац, на пола пута између Бара и Љуљака, долази до сукоба са припадницима здружених комунистичких и снага Југословенске војске у Отаџбини. Жртава је било на обе стране: Немци су изгубили 10 људи, док их је 26 рањено. То је био главни повод за масовно стрељање цивила и крвави крагујевачки октобар 1941.

Немачки командант окупиране Србије, генерал Франц Фридрих Беме, издао је 10. октобра наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за сваког рањеног 50. Дакле, као одмазду за немачке губитке у описаном сукобу требало је убити укупно 2300 људи. Ту наредбу донео је мајор Ото Деш, командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву, а проследио ју је команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу (који је, узгред речено, био и протестантски теолог). Покољ су извршиле јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука.

Масовна хапшења становништва вршена су без већих проблема, понајвише благодарећи образложењу Немаца да је реч о рутинским контролама, проверама и замени личних1докумената, чиме је пасивизиран сваки вид отпора. Ухапшени су затварани у хангаре четири топовске шупе које је некада користио предратни артиљеријски пук „Танаско Рајић“. Надомак тзв. топовских шупа људима су одузимана сва документа.

Хапшења од стране окупатора била су потпуно неселективна: људи су лишавани слободе на улицама, својим радним местима, у црквама, властитим кућама и двориштима, трговинама, кафанама… Немци су упали и у Гимназију и остале школе, прекинули наставу и такође лишили слободе и професоре и ђаке почев од петог разреда па навише. Током 19. и 20. октобра затворено је на хиљаде мушкараца старости од 16 до 60 година. Занимљиво је да је том приликом ухапшен и одређен број Хрвата и Бугара који су живели у Крагујевцу, али су их нацисти убрзо ослободили.

Прво масовно стрељање грађана извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Сви сужњи одведени су у двориште касарне некадашњег Трећег артиљеријског пука и тамо детаљно претресани. Немци су потом извели на губилиште две групе цивила: прво су стрељали групу од 66 особа, а затим и групу од 53 особе које су доведене из затвора (у којој је било и талаца и предратних робијаша). Немачке окупационе снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске народности.

Најмасовније стрељање цивила у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. Тога дана нацисти су извели 2301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Масакр је почео у 7 часова. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на оближње благе падине око Алајбеговог (Ердоглијског) и Сушичког потока, где су сатима без милости убијани. До 14 часова све је било готово: окупатор је ликвидирао укупно 2272 лица, а Крагујевац и добар део овога дела Шумадије остали су задуго завијени у црнину. Међу убијенима било је и 217 малолетника – од чега 60 ученика Гимназије старијих од 15 година, као и 134 малолетне особе које нису ишле у школу. Убијена су и 23 детета узраста испод 15 година.

Већи део „вишка“ ухапшених задржан је да би у наредним данима у масовне гробнице сахрањивао жртве крагујевачког масакра, док је мањи део пуштен кућама. Међу њима је био и тадашњи гимназијалац, потоњи чувени глумац Милосав – Мија Алексић.

Обележавање гробова крстовима и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке – углавном мајке и жене побијених – успевале су да се провуку до Шумарица, где су међу мноштвом лешева тражиле тела својих ближњих. Захваљујући њима, пронађено је и спасено неколико особа које су чудом преживеле немачке рафале.

Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем жртава руководили су припадници Српског добровољачког корпуса (тзв. љотићевци), уз надзор немачких окупатора. Постоје сведочанства о десетинама случајева у којима су породице успеле да пронађу своје покојнике, однесу њихова тела са стратишта и достојно их сахране у породичним гробницама.

Према до сада прикупљеним подацима, у Крагујевцу и околним селима октобра 1941. стрељана је укупно 2381 особа, од чега 2355 мушкараца и 26 жена.

Тачан број масовних гробница и појединачних гробова у Шумарицама ни до данас није утврђен. Једно сведочење говори о 30 великих хумки и 4 – 5 мањих гробова, док извештај комисије основане после рата барата бројем од 31 масовне гробнице и „неколико појединачних гробова“.

Спомен парк „Крагујевачки октобар“

и Музеј „21. октобар“

Подручје Спомен парка “Крагујевачки октобар“ простире се на површини од 352 хектара и уоквирено је благим падинама у чијем подножју протичу два потока – Ердоглијски (Алајбегов) и Сушички. Они цео комплекс деле на две засебне целине. По читавом простору расејано је 29 обележених гробница у којима су сахрањене жртве стрељања 21.октобра 1941. Тридесета гробница је ван подручја Спомен парка и налази се у насељу Централна радионица, а у њој је покопано 123 Срба и Јевреја убијених 20. октобра 1941.

Место страдања је 1953. претворено у Меморијални парк, а следеће 1954. године, на свејугословенском конкурсу за његово уређење, као најбоље идејно решење изабран је рад београдских архитеката Михајла Митровића и Радивоја Томића. Према том плану, простор Шумарица представља посебну урбанистичку целину чији су главни елементи гробнице стрељаних. Њих повезује кружни пут дужине седам километара који данас носи име по академику проф. Десанки Максимовић; она је, дознавши за нечувено зверство окупатора у Крагујевцу, у даху написала чувену поему „Крвава бајка“, која је први пут објављена након рата. Изузев Десанкиног венца, инфраструктуру Спомен парка чине још пешачке стазе и одговарајући меморијални и туристички објекти. Зелене површине оплемењене су и култивисане по угледу на парк – шуму. У оквиру Спомен парка подигнута је и православна капела – храм Крагујевачких новомученика (чији помен наша Црква врши 21. октобра) у српско – византијском стилу, а дело је архитекте Љубице Бошњак. Темеље ове цркве 14. маја 2002. освештао је Патријарх српски г. Павле.

Једна од најважнијих одредби Урбанистичког плана тицала се тога да свака гробница буде обликована скулпторално и архитектонски споменицима. До сада је подигнуто укупно 10 споменика поред 14 хумки. Свакако најпозанатија целина је Споменик стрељаним ђацима и професорима (подигнут 1963, аутор је вајар Миодраг Живковић) на месту где је убијена највећа група ученика Гимназије и 15 њихових професора. Тај споменик временом је прерастао у један од најпрепознатљивијих симбола града Крагујевца.

Спомен – музеј „21. октобар“ отворен је 1976. као саставни део Спомен парка и ове године обележава четири деценије постојања и успешног рада. Одсуство отвора (прозора) на фасадама музејског здања симболизује безизлазност ситуације ненаоружаних људи који су се нашли испред митраљеских цеви, 33 кубуса представљају 30 гробница у самом Спомен парку и још три које се налазе ван његовог подручја, док провидне „пирамиде“ од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед умирућих уперен ка небу. У основи плана зграде је крст, хришћански симбол страдања али уједно и симбол победе.

Спомен парк „Крагујевачки октобар“ проглашен је 1979. за непокретно културно добро као знаменито место од изузетног значаја.

Манифестација „Велики школски час“

Акедемија под званичним именом „Велики школски час“ први пут је одржана 1944. године у Крагујевцу, а прва манифестација на самом месту страдања, поред хумки у Шумарицама, 1957. године. Од 1963. организацију преузима Спомен парк „Крагујевачки октобар“’.

„Велики школски час“ тада добија нову физиономију: садржи елементе одавања поште стрељанима и елементе уметничког програма. Током комеморативног дела интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део чинио је избор прозних и поетских текстова из постојећег родољубивог штива, уз наступе драмских уметника и учешће познатих хорова и оркестара. Такав програм, прилагођен новим захтевима, од 1964. године са почетком у 11 сати и трајању од 45 минута (колико траје и сваки школски час), почео је стално да се одржава код Споменика стрељаним ђацима и професорима.

Од 1971. године формира се Савет „Великог школског часа“ на републичком нивоу који утврђује концепцију, садржај и програм манифестације, бира књижевника који ће наменски писати поему за извођење, те режисера и композитора који ће стварати оригиналну музику за ту прилику.

Душко Радовић био је аутор поеме „Црни дан“ која је изведена на „Великом школском часу“ те 1971. године. Режисер је био Здравко Шотра, који је поставио основе његовог сценског идентитета, а композитор је био Константин Бабић. Извођењем државне химне и полагањем венаца и даље почиње сваки „Велики школски час“, а од 1991. године претходи му парастос стрељанима који служи епископ Епархије шумадијске са свештенством.

У програмима од 1971. до данас учествовало је више од 50000 извођача, реномираних уметника свих профила. Написано је и изведено више од 30 поема и два драмска дела те 31 оригинално музичко дело, што представља уметничко благо које даје велики допринос српској савременој књижевности и музици.

Уз молитве Господу да новомученици крагујевачки у најскоријој будућности најзад и званично буду придодати календару српских Светих, упућујемо позив свим људима добре воље који још увек нису били у прилици да посете крагујевачки Спомен парк и музеј „21. октобар“: дођи и види! (Јн 1, 46).

Срећко В. Ђорђевић

*Објављено у ''Православљу'' - новинама Српске Патријаршије (бр. 1237, 1. октобар 2018, стр.19-21)