02.01.2021.

Богочовек Исус Христос – Саблазан


Име Исуса Христа дели надвоје историју човека. Али, истовремено, оно је сачињавало и сачињава највећу саблазан за људску мисао. Он је Бог Који је постао човек, а такво јединство је непојмљиво за логику и, свакако, недоступно нашем „позитивном“ знању.


Ап. Павле је први назначио да, барем за Грке, појам богочовештва јесте истинска лудост (1Кор 1, 23). Грци су људе учили исправном размишљању, методичком знању које не може да функционише без дефиниције ствари. А ствари, тј. све што је постојеће, дефинишу се својом суштином, односно укупношћу својстава која све што постоји чине оним што јесте. Један цвет је цвет јер има петељку, латице, круницу, тучак – не може да буде цвет, а истовремено да има ноге или крила, очи да гледа или глас да говори.

Тако и Бог, да би био Бог, треба да буде бесконачан, неограничен, свезнајући и свесилан, да буде саможивот и самокретање – не може да буде Бог, а истовремено да има материјално и ограничено тело, да потребује кисеоник да би дисао и јело да би се хранио, не може да се умара, да бива поспан, да тугује и да болује телесно.

Супротстављање грчке мисли појму богочовештва динамично је изражено и унутар самог окриља хришћанске Цркве. Најкарактеристичнији изрази тога супротстављања су две јереси, несторијанство и монофизитство, које су читаве векове изнуравале хришћанску васељену и нису престале да представљају две тенденције или девијације хришћанског начина размишљања.

Несторијанство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо једно, по својој суштини или природи, људско биће – да видимо просто и једино човека, конкретну индивидуу човечије природе, која је, међутим, обдарена од Бога специфичним даровима и изузетним квалитетима.

Ова тежња навелико преживљава код великог броја људи. Они са поштовањем говоре о Христу, признајући у Његовој Личности само великог моралног учитеља, врло значајног човека који је основао квалитативно најузвишенију религију до сада или социјалног реформатора који је довео човечанство до значајних моралних достигнућа.

Насупрот томе, монофизитство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо само захват Бога у историји – да видимо просто и једино Бога, Који се наизглед појављује као човек, а уствари је „утвара“ човека, а не човек по својој природи или суштини.

И ова тежња преживљава код оних људи који хоће да кроз хришћанство сачувају један облик философског и етичког дуализма – да сачувају ону, за људску мисао толико повољну, непремостиву поларизацију божанског и човечанског, духовног и материјалног, вечног и временског, светог и профаног.

Карактеристично је да са становишта психијатра, Игор Карусо сматра да су у тим двема јересима изражене две најуниверзалније склоности и тенденције људске психе. Свака од њих, ако се апсолутизује, води оној јеретичкој слици живота коју називамо неурозом. Историјски продукт таквих неуротичних девијација Карусо препознаје у многим појавама апсолутизованог антропоцентризма или другог подједнако апсолутизованог тумачења живота и истине.

Заиста, чисто несторијанство можемо препознати у оптимизму рационализма, у „ефикасности“ морализма, у прецењивању историјске критике, у митологизацији људске науке, у научној демитологизацији метафизике, у апсолутизацији политике и организације, у приоритету економско-производних односа итд. Исто тако можемо видети да се монофизитска реакција појављује у пуританском идеализму, у презиру према физичком човеку, у неповерењу према телу и његовим функцијама, у фобији од еротске љубави и сексуалног живота, у „обездуховљењу” структура, у митологизацији видљивих ауторитета, у мистицизму непогрешивог вођства и тако даље.

Узимајући у обзир, дакле, ове супротне тенденције човечије психе, језик Цркве покушава да разграничи истину свог искуства о ваплоћењу Божијем – о Његовом очовечењу у историјској Личности Исуса Христа. На Трећем, Четвртом, Шестом и Седмом васељенском сабору, односно цела четири века, Црква се борила да сачува истину ваплоћења Божијег од њеног претварања у интелектуални облик и ауторитативни „принцип“.

Христос ових јереси био је или пример етички савршеног човека или апстрактна идеја бестелесног Бога. У оба случаја, живот човека се суштински ни у чему не мења: живо тело човека остаје осуђено да се распадне у прах, а индивидуално или колективно „побољшање” човечијег живота је обмана и апсурд или гола превара.

Црква се није читава четири века борила за неку апстрактну метафизику нити да би поткрепила један етички пример. Не бори се она чак ни за ,дух“ човека; настоји да спасе његово тело. Може ли човеково тело – плот, а не само дух – да се сједини са Богом „несливено, неизмењено, непроменљиво и нераздељиво“? Може ли човечанска природа заједно са божанском природом да представља јединствени факт живота? Ако може, онда смрт не постоји. Тада се тело сеје у земљу као пшеница, да би донело стострукога плода и да би човек остварио пуноћу живота.

Четири века борбе да би се човеково тело спасло од апсурда смрти! Да би се показала могућност коју има скромна грађа света, тело земље и човека, да се сједини са божанским животом и да се оно што је пропадљиво одене у непропадљивост. Борба и труд да би наш данашњи конвенционални језик могао да означи динамику живота коју је открило ваплоћење Логоса.

А заједно са језиком, настојање живописа да исту истину искаже уз помоћ киста, не иконички и символички, него отискујући у цртеж и у боју стицање непропадљивости и славу човечијег тела. А заједно са тим, пластична песма архитекте који „ологосује” камен и глину, и у његову грађевину се смешта Несместиви, и оваплоћује се Бесплотни, и оправдава се свеколика твар и красота твари. А уз то ода песника и мелодија композитора, уметност која потчињава себи чула уместо да се она њима потчини, откривајући у том потчињавању тајну живота који побеђује смрт.


Христо Јанарас, Азбучник вере, 

прев. С. Јакшић, Нови Сад 2000, стр. 133–137.